Bože, pozvao si me da budem 

i od početka si me ljubio. 

Sada stojim usred tog života. 

Okružen mnogima: voljen, zabrinut, nošen, 

u padu, stavljen u pitanje, napušten. 

Bojažljivo pitam: Tko sam? Što hoću? 

Odakle dolazim? Kamo idem? 

Uglavnom gledam na druge: kako se snalaze? 

Sa svih strana viču: takav moraš biti!… 

Moram li zaista biti takav? 

Zar me nisi ti, Bože, pozvao da budem JA? 

Bože, znam da me ti ljubiš! 

Ti si mi dao jedno ime i tako sam postao jedinstven, 

nezamjenjiv, nenadoknadiv, svojstven. 

Ti me ljubiš, Bože, s mojom životnom pričom. 

Ti me oslobađaš i otkupljuješ, daruješ mi život. 

Stoga daj mi da kažem “da” sebi 

kako bih mogao reći “da” TEBI!